Nelikvidnost kao jedan od akutnih problema domaće privrede, aktualizovala je potrebu  privrednih subjekata, banaka i stanovništva da naplatu svojih dospelih, a neizmirenih potraživanja pokušaju da ostvare sudskim putem. Odmah se valja suočiti s prilično raširenim uverenjem, nedoumicama pa i predrasudama koje prate ovakav način naplate potraživanja, i to najčešće one da je sudska naplata potraživanja sa jedne strane neefikasna, spora i neizvesna, a sa druge praćena nesrazmernim troškovima postupka, po logici skuplja dara nego mera, odnosno visokim sudskim taksama i skupim advokatskim uslugama. U skladu s tim kod poverilaca koji imaju potrebu za obraćanjem sudu radi naplate svojih potraživanja uobičajeno se otvara dilema da li se u tu svrhu uopšte isplati pokretanje sudskog postupka.

               Postavlja se,prema tome,pitanje – jesu li zaista troškovi sudske naplate potraživanja previsoki, a sam postupak neefikasan, odnosno spor, neizvestan i nepredvidljiv?

Valjalo bi za početak kao odgovor na ta pitanja, skrenuti pažnju, da na odluku o pokretanju sudskog postupka utiču i okolnosti kao što su visina samog potraživanja, zatim da li postoji neko sredstvo obezbeđenja potraživanja(zaloga, hipoteka, menica itd.), pa sve do toga da li su pre pokretanja sudske naplate iscrpljene sve duge legalne mogućnosti i načini za naplatu poptraživanja, s obzirom na to da sudska naplata po pravilu dolazi na kraju, onda kada više nema drugih opcija. Tako na primer, poverioci će svakako biti više motivisani da pokušaju sa sudskom naplatom većih iznosa potraživanja dok bi za male sume(nekoliko hiljada dinara) bili skloniji otpisu. Osim toga, ukoliko u konkretnom slučaju postoji neko sredstvo obezbeđenja potraživanja koje će ubrzati naplatu, to će sigurno olakšati odluku poverioca da sudski postupak pokrene.

Za odgovor na konkretno pitanje o isplativisti sudskog postupka radi naplate potraživanja treba imati u vidu i to da Zakon o sudskim taksama određuje visinu sudskih taksi u srazmeri sa visinom potraživanja koje treba sudski naplatiti. Na istom principu se temelje i advokatske tarife za ovaj vid usluga. Prema tome, troškovi koje poverilac mora da snosi prilikom sudske naplate potraživanja srazmerni su sa visinom potraživanja  što treba da znači da nisu toliki da bi sudsku naplatu činili neisplativom. Ovu tvrdnju ćemo najbolje ilustrovati na konkretnim primerima visine sudskih taksi i advokaske tarife za određene iznose potraživanja. Za ilustraciju ćemo uzeti jedno potraživanje u iznosu od oko 1.000eur i drugo od oko 7.000eur.

Tako na primer za podnošenje zahteva sudu opšte nadležnosti radi naplate potraživanja u visini od 100.000 dinara, visina sudske takse koju mora da plati poverilac je 5.900 dinara. Nešto je veća naknada za potraživanje istog iznosa nastlalog iz ugovora u privredi za koje se zahtev podnosi privrednom sudu, pa taksa u tom slučaju iznosi 9.900 dinara. U oba slučaja valja platiti i trošak sastava predloga advokatu koji u skladu sa važećom tarifom iznosi 6.000 dinara.Ukoliko bi poverilac podneo predlog za naplatu nešto većeg potraživanje, primera radi 750.000 dinara, tada bi sudska taksa pred sudom opšte nadležnosti bila 36.800 dinara, a pred privrednim 30.600 dinara. Naknada za sastav predloga u skladu sa advokatskom tarifom u tom slučaju bi iznosila 9.000 dinara bez obzira na nadležnost suda.

Iz navedenih primera jasno je da je ubeđenje o previsokim sudskim taksama ipak samo predrasuda te da sudske takse ne bi trebalo da predstavljaju prepreku za pokretanje sudskog postupka radi naplate potraživanja. Trebalo bi takođe imati u vidu i činjenicu da poverilac samo inicijalno plaća navedene troškove, ali da sud po donošenju svoje odluke, a na zahtev  poverioca obavezuje dužnika da poveriocu izmiri troškove koji su nastali u vezi sa sudskom naplatom potraživanja. To znači da ukoliko bi, na primer sud doneo rešenje kojim se određuje sprovođenje izvršenja prema dužniku, istim rešenjem sud bi obavezao dužnika da izmiri poveriocu i troškove koji obuhvataju sudsku taksu i trošak sastava predloga u skladu sa advokatskom tarifom. Naplata tih troškova bila bi efikasna i uspešna onoliko koliko i naplata glavnog duga u konkretnom slučaju zato što se navedeni sudski troškovi namiruju istim sredstvima izvršenja kao i glavni dug(a to su npr. plenidba novčanih sredstava sa računa dužnika, prodaja njegove imovine itd.).

Nakon razjašnjenja pitanja o isplativosti – da visina sudskih taksi ne bi trebalo da predstavlja prepreku za pokretanje sudskog postupka radi  naplate potraživanja – ostaje da se razjasni i druga dilema sa početka teksta o tome da li je sudski postupak za naplatu potraživanja dovoljno efikasan i brz. To su naime faktori koji presudno utiču na motivaciju poverioca da ulože svoje vreme i trud kako bi pokušao da svoja potraživanja naplati sudskim putem.

Ovde valja napomenuti i to da je uobičajena praksa  da advokat pre pokretanja postupka pred sudom, najpre dužniku preporučenom poštom pošalje opomenu pred utuženje sa naknadnim kraćim primerenim rokom za ispunjenje obaveze prema prema poveriocu.  Ovakva advokatska opomena će često biti sasvim dovoljna da dužnika uveri u ozbiljnost poveriočeve namere da naplatu pokuša putem suda, te postoji mogućnost da će dužnik po prispeću iste preduzeti korake radi izmirenja duga ne bi li tako izbegao postupak pred sudom, koji je za njega neuporedivo skuplje i nepovoljnije rešenje.

Ipak, lica koja se nalaze u poziciji dužnika, ponekada imaju neosnovano ubeđenje kako bez većih poteškoća mogu izbeći sudsku naplatu dugova, a naročito ukoliko ne poseduju nikakvu imovinu na svoje ime ili su različitim pravnim poslovima blagovremeno preneli pravo vlasništva na sebi bliska lica. Ovakvo ubeđenje rasprostranjeno je donekle i zahvaljujući tradicionalnom i u priličnoj meri zastarelom shvatanju da je naš pravni poredak naklonjen dužnicima, a da je sudstvo neefikasno i sporo.

Što se tiče situacije kada dužnik ne poseduje imovinu na svoje ime, ta okolnost nikako nije dovoljna garancija da potraživanje neće u nekom trenutku biti naplaćeno. Naime, pošto sud donese rešenje o izvršenju, odnosno odluku u postupku pokrenutom radi naplate potraživanja, rok za izvršenje takvog rešenja iznosi 10 godina. To znači da ukoliko dužnik u roku od 10 godina stekne neku imovine, realizuje neko potraživanje, primi uplatu na račun, počne da ostvaruje zaradu ili ostvari pravo na starosnu ili invaldsku penziju, tako ostvareni prihod ili imovina mogu postati predmet izvršenja odnosno plenidbe za račun poveriočevog potraživanja. Imajući u vidu da 10 godina nije baš kratak vremenski period, veliko je pitanje da li se bilo kome isplati da u tolikom roku pokušava da izbegava poverioce.

Još je nezahvalnija za dužnika situacija kada on preduzme pravne radnje na teret svoje imovine, odnosno izvrši raspolaganja u nameri izigravanja poverioca. Nisu, naime, retki slučajevi u praksi kada dužnik poklonom ili pravnim poslom uz simboličnu naknadu izvrši prenos svoje imovine na sebi bliska lica ili srodnike u nameri da izbegne ispunjenje svojih obaveza prema poveriocima. Ukoliko bi se ispostavilo da su takva raspolaganja preduzeta nakon nastanka obaveze dužnika prema poveriocu, ona tada podležu tužbi za pobijanje pravnih radnji dužnika. Uz pomoć te tužbe, koja je pravnicima poznata pod nazivom Paulijanska tužba, poverilac je u prilici da efikasno osujeti dužnikovu nameru za izbegavanje obaveza. Naime, ukoliko bi poverilac uspeo u postupku po tužbi za pobijanje pravnih radnji dužnika, tada bi treća lica koja su na gore opisani način pribavila neku stvar ili pravo od dužnika, bila prinuđena da na osnovu odluke suda trpe namirenje poveriočevog potraživanja iz te pribavljene stvari ili prava.

Kada je u pitanju sam postupak sudske naplate potraživanja, u Srbiji je 2011-te godine donet Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji na savrmeniji način reguliše materiju sudske naplate potraživanja, a treba napomenuti i da je u pripremi novi zakon koji bi regulisao ovu materiju, ali je nepredvidivo kada će biti usvojen i u kojoj meri će izmeniti rešenja iz sada važećeg Zakona. Zakonom iz 2011.te godine predviđen je efikasniji i relativno brz postupak za naplatu potraživanja. Taj zakon predviđa da dužnik može pokrenuti izvršni postupak pred sudom radi naplate potraživanja i to svojim predlogom za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave. Zakon o izvršenju i obezbeđenju kao izvršnu ispravu predviđa pravnosnažnu sudsku odluku i sudsko poravnanje, zatim izvod iz registra založnih prava na pokretnim stvarima, ugovor o hipoteci ili založnu izjavu i dr. Osim izvršne isprave, naš zakon poznaje i verodostojnu ispravu, po osnovu koje takođe može biti podnet predlog za izvršenje pred sudom. Kao verodostojnu ispravu zakon predviđa menicu, ček, obveznicu, fakturu, bankarsku garanciju, obračun kamate, privremenu ili okonačnu situaciju u vezi sa izvršenim građevinskim radovima i dr.

Kada poverilac podnese predlog za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, sud praktično odmah po prijemu predloga, ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi i forma predloga, bez održavanja ročišta donosi rešenje o izvršenju kojim obavezuje izvršnog dužnika da u zakonskom roku namiri potraživanje izvršnog poverioca zajedno sa odmerenim troškovima i kamatom od dana dospelosti duga. Ovako donetno rešenje, sud može početi da sprovodi čak i pre nastupanja pravnosnažnosti tog rešenja pa će tako bez efekta ostati eventualno izbegavanje izvršnog dužnika da primi rešenje kako bi pokušao da odugovlači postupak.

Pravno sredstvo koje stoji na raspolaganju dužniku radi zaštite svog interesa jeste ulaganje prigovora u zakonskom roku od 5 dana od dana kada mu je dostavljeno rešenje o izvršenju. Razlozi za prigovor su između ostalog činjenica da je potraživanje ispunjeno ili da nije dospelo ili da je zastarelo itd. Ipak dužnici bi trebalo da budu oprezni sa korišćenjem ovog pravnog sredstva jer ukoliko izvršni dužnik svojim prigovorom učini verovatnim neku od okolnosti koje predstavljaju razlog za usvajanje prigovora, sud će stvaiti van snage rešenje o izvršenju, a predmet uputiti u parnicu. Ova mala pobeda dužnika može se lako pretvoriti u Pirovu pobedu jer ukoliko u parničnom postupku ne uspe da dokaže navode iz svog prigovora, dužnik će time samo napraviti dodatne troškove koje će potom morati da snosi zajedno sa glavnim dugom i troškovima izvršnog postupka.

Za poverioca postoji mogućnost i da u parnici pokrene postupak naplate putem tužbe.Poverilac naime može,radi naplate dospelog potraživanja u novcu, podneti sudu tužbu za izdavanje platnog naloga i to u slučaju da ne poseduje ispravu koja ispunjava uslove predviđene Zakonom o izvršenju i obezbeđenju da bi bila izvršna ili verodostojna isprava, ali zato poseduje neku od isprava predviđenih odredbama Zakona o parničnom postupku koje se odnose na postupak po tužbi za izdavanje platnog naloga. Postupak za izdavanje Platnog naloga spada u skraćene postupke predviđene ZPP-om. U navedenom postupku, ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, sud bez održavanja ročišta izdaje nalog tuženom, odnosno dužniku da ispuni zahtev tužioca odnosno poverioca. Tako izdat platni nalog poverilac može upotrebiti kao izvršnu ispravu po osnovu koje će podneti predlog za izvršenje.

Što se tiče daljeg postupka izvršenja, a nakon donošenja rešenja o izvršenju, taj tok je diktiran predlozima izvršnog poverioca kojima se on opredeljuje za sredstva i predmete izvršenja svog potraživanja. Ukoliko je dužnik pravno lice, obično će se pokušati sa blokadom njegovih računa, što sprovodi odeljenje za prinudnu naplatu Narodne banke Srbije. Isto tako, ukoliko je dužnik fizičko lice koje se nalazi u radnom odnosu ili prima penziju, poveriocu će biti najjednostavnije da predloži da se potraživanje namiruje obustavom 2/3 zarade ili penzije izvršnog dužnika. Ako je pak potraživanje izvršnog dužnika nesrazmerno veliko, ili je nezaposlen, ili su mu računi u blokadi, poveriocu stoje na raspolaganu i plenidba pokretnih i nepokrtnih stvari izvršnog dužnika, kao i plenidba novčanih depozita i druge imovine. Ako pak izvršni poverilac nema podataka o imovini izvršnog dužnika, on može od suda zatražiti da izvršnom dužniku naloži da pod pretnjom novčane kazne sudu dostavi ili na zapisnik izdiktira svoju izjavu o imovini. Ta izjava dužnika mora sadržati istinite podatke predviđene zakonom, a naročito podatke o imovini, prihodima, računima, depozitima i potraživanjima dužnika, kao i radnjama koje je dužnik preduzeo na teret svoje imovine. Ovo poslednje je naročito značajno zbog mogućnosti da poverilac pokrene već pomenuti postupak za pobijanje pravnih radnji dužnika ukoliko je ovaj preduzimao pravne radnje u cilju izbegavanja svojih obaveza.

Poverilac u postupku izvršenja ima mogućnosti da posredstvom suda ili drugih nadležnih državnih organa vrši i druge provere kako bi utvrdio da li dužnik poseduje imovinu podobnu za sprovođenje izvršenja. Ove mogućnosti ukoliko se pravilno primenjuju, svode na minimum verovatnoću da dužnik izbegne naplatu potraživanja koje je predmet sudskog postupka.

Uprkos vidljivim ubrzanjima koje je u ovu materiju unela važeća zakonska regulativa, kao i napuštanju  ranije svojevrsne bolećivosti naših sudova prema dužnicima, još uvek je najslabija karika u celoj ovoj problematici određena sporost našeg pravosuđa, i to sporost koja nije karakteristična samo za ovu tematiku nego je neka vrsta opšteg mesta.Ipak, imajući u vidu sadašnju sudsku praksu i advokatska iskustva, kao i sve što je ovde izneto u vezi sa sudskom naplatom potraživanja, može se nedvosmisleno zaključiti da nema mesta velikom delu dilema iz uvodnog dela teksta. Pogotovu ako se tome doda činjenica da drugih legalnih mogućnosti za naplatu potraživanja osim sudske nema  a da je akternativa o odustajanju od potraživanja zapravo najskuplja, a često podrazumeva i dodatne poreske troškove. Na pozitivan zaključak o isplativosti i svrsishodnosti sudskog postupka za naplatu potraživanja svakako utiče i efikasan i pažljiv način vođenja samog postupka,odnosno korišćenje svih zakonskih mogućnosti, što u velikoj meri može dovesti do željenih rezultata,tj do uspešne naplate kao i do svođenja nenaplativih potraživanja na nužni minimum.

U narednim  tematskim serijalima  tekstova   posebno će biti obrađena naplata potraživanja kod fizičkih, a posebno kod pravnih lica i Banaka,   obzirom na  praksu i  određene specifičnosti koje prate te dve oblasti. Takođe će biti interesantno sagledati kako jedan preduzetnik ili vlasnik privrednog društva može da proceni da li treba pokušati sa naplatom potraživanja putem suda i koji je trenutak pogodan za to.

Posebna napomena za korisnike UNIJE  POSLODAVCA :

Za čitaoce i korisnike poslovnog   Portala UNIJE POSLODAVACA,  Advokaska kancelarija će u vremenskom periodu od 14-16 h svakog radnog dana u nedelji (putem posebnog broja telefona 011/406-57-53) pružati besplatne pravne savete i konsultacije u vezi sa ovde obrađenom temom naplate potraživanja.

Deo teksta  preuzet sa sajta Unija poslodavaca Srbije.